KONAČNO SAMI /Letnji dnevnik/Sećanja u nestajanju (Željka Momirov i Aleksandar Rafajlović)

KONAČNO SAMI / LETNJI DNEVNIK / SEĆANJA U NESTAJANJU (Željka Momirov i Aleksandar Rafajlović)

Galerija Treći Beograd
2-25. novembar 2013.
Otvaranje 2.novembra u 18h
 

ne Komentari

Opširnije

GENERATION LOST – LIFE WITHOUT ART(ISTS) / diSTRUKTURA

GENERATION LOST – LIFE WITHOUT ART(ISTS)

Galerija Trećeg Beograda
Otvaranje izložbe i prezentacija projekta
Akademie Graz + kunst ost
10.09 – 26.10.2013
Kustosi: Mirjana Peitler-Selakov i Astrid Kury

Generation Lost je projekat koji se, u saradnji sa Academie Graz i kunst ost realizovao u periodu od 10.09 – 26.10.2013 u Grazu, a tiče se pitanja migracija a posebno „odliva mozgova (brain drain). LIFE WITHOUT ART(ISTS) je poslednja faza pomenutog projekta koja ima za cilj da predstavi naš doprinos ovoj temi u vidu dva rada, We are living in a beautiful wOURld – Graz i Homeland, koja su izvedena u Gracu i Gleisdorfu u septembru 2013.

Homeland je proizašao iz našeg prethodnog projekta „We are living in a beautiful wOURld“ koji se takodje bavi temom migracije. Odnosi se kako na fizičku dislokaciju tako i na sociološki ili kulturološki osečaj nepripadanja. U isto vreme podstiče nas da preispitamo našu percepciju „doma“ (šta je dom i gde se nalazi?).

We are living in a beautiful wOURld – Graz je site-specific rad koji se fokusira na teme „odliva mozgova“ i ljudskog kapitala kojima smo se bavili kroz razgovore sa nekoliko srpskih umetnika koji sada žive i rade u Gracu. Oni vas vode kroz grad dok pričaju o svojim iskustvima, poteškoćama, prednostima i mogućnostima sa kojima se suočavaju u novoj sredini. Svaka od ovih priča u video formi dostupna je preko QR coda za koji vam je potreban smart telefon i aplikacija.

Za više informacija, posetite Facebook event.

Milica Milićević (1979) i Milan Bosnić (1969) su magistri umetnosti sa slikarskog odseka, Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Rade na zajedničkim projektima od 2005 pod zajedničkim nazivom diSTRUKTURA. Učestvovali su na preko 15 individualnih i preko 30 grupnih izložbi u Srbiji, Sloveniji, Makedoniji, Rumuniji, Francuskoj, Italiji, Austriji, Nemačkoj, Holandiji, Luksemburgu, Japanu, Slovačkoj, Češkoj Republici, Madjarskoj, Finskoj i Egiptu.

diSTRUKTURA je učestvovala u artist-in-residence programima, radionicama i simpozijuma u Austriji, Holandiji, Sloveniji, Italiji, Finskoj, Egiptu i Srbiji i dobitnici su 2 nagrade i 4 granta. njihovi radovi su danas deo preko 15 javnih i privatnih kolekcija.

ne Komentari

Opširnije

ЗРНО ПО ЗРНО – ПОГАЧА, ЦИГЛА ПО ЦИГЛА – ПАЛАЧА / Марицa Радојчић

 

ЗРНО ПО ЗРНО – ПОГАЧА, ЦИГЛА ПО ЦИГЛА – ПАЛАЧА

Пројект Марице Радојчић
(амбијент: видео пројекције, фотографије, дигиталне графике, цигле)
Галерија Осмица, Краљевића Марка 8, Београд
18. октобар - 8. новембар 2013.
ОТВАРАЊЕ: петак 18. октобар, 19 сати

 –

Пројект Зрно по зрно-погача, цигла по цигла-палача остварен је уз подршку Трећег Београда у оквиру програма „Ми волимо уметност других“ при пројекту Урбани инкубатор: Београд. За више информација, посетите Facebook event.

МАРИЦА РАДОЈЧИЋ О ИЗЛОЖБИ

Најупечатљивији документарни филмски кадрови које сам у видела јесу они о првом дану у Немачкој после капитулације у Другом светском рату. У пораженој, пониженој, разрушеној и обезглављеној земљи, људи широм Немачке, као по команди, самоиницијативно излазе на улице и почињу један другом да додају цигле и да рашчишћавају рушевине. Бескрајни вијугави ланци код сваке рушевине. Једна по једна цигла, из руке у руку, полако, стрпљиво, болно, али упорно. Те су ми се сцене дубоко урезале у сећање, узбудиле ме и узнемириле.

Касније сам се често враћала на то сећање, посебно кад сам се бавила анализом наше пропасти. Тачније пропадања, јер то није био нагли суноврат већ дугорочно  лагано пропадање.

Све ми се привиђало да у том систематском додавању цигала лежи кључ немачке успешности. Цигла, по цигла, полако и стрпљиво. Једна по једна. Све прво сложити, па сортирати, па очистити, па вратити цигле тамо где су биле – поправити срушено. Ако је потребно, поново сазидати, уколико је све баш срушено.  Међутим, поправка има првенство.

Боравећи у више наврата у Немачкој, некад дуже некад краће, питала сам се увек које су то кључне особине тог народа: вредноћа, марљивост, стрпљивост, упорност, саборност,  све то заједно, или нешто треће?

Кад све то поредим са нама: овде се не поправља готово ништа, мало шта се одржава, не кречи се, не подмазује, не малтерише… Пушта се да све ороне, да зарђа, да зариба… И онда, кад више не може да се поправи, руши се и зида ново. Сваки унук обично руши кућу свог деде и зида нову. Па тако у Србији нема куће старије од 300 година.

Много је оронулих фасада, много је цигала које треба поправити. А на почетку, кад су се помаљале прве цигле на фасади све је било лако и једноставно. Требало је само мало цемента, мало песка, и мало рада да се то поправи Требало је рада – то је највећи проблем за нас. Рад је са ових простора давно прогнан као нешто недолично. Поготово онај физички. [Додуше, то нисмо ми измислили, то је наслеђе од Старих Грка.] Типична реченица: „То није моја дужност…“ да чистим, перем, поправљам… То треба да уради неко други… А тамо, у успешним земљама не пита се шта је чија дужност. Посао мора да се уради. То је основно правило.

Данас, кад су многе фасаде оронуле, тешко је све то поправити. Али није немогуће. Ваља само започети. Па, ето, ја сам решила да започнем пребројавањем и означавањем цигала које у Савамали треба замалтерисати. Наравно, то је само почетак, бројеви су огромни. Али, ништа није немогуће. Цигла по цигла по цигла, полако, једна по једна… Надам се да ће неко наставити, да ће се неко придружити.

Наравно, нису само цигле  на оронулим фасадама у питању. Дугачак је списак:

Пропали прозори, врата, капије, ролетне…

Запушене ћуприје, запуштени и у коров зарасли канали…

Загађена, занемарена и затрована околина …

Запарложене плодне оранице, воћњаци и виногради…

А (цело) зрно се може појести само на славама и даћама. Где су се изгубила она старинска јела, која представљају праве примере данас свуда у свету цењене здраве хране чијом производњом се не загађује околина.

А људи ? Е, то је главни проблем:

Лењост, и духовна и физичка, неодговорност, распуштеност, немар, надобудност, завист, размаженост, себичност, уображеност без покрића, недостатак објективности…

Недостатак саборности – ретко ко и зна шта та реч значи. Данас постоји само на папиру, и у црквеним списима.

Није ни  чудо што смо се изметнули у такве људе, јер овде се деца не васпитавају већ само обожавају. Уместо да од деце полако стварају независне људе, родитељи стварају слабе и недорасле особе, којима целог живота треба ослонац. А кад се сударе са стварношћу као једино решење виде сеобе, односно бежање од проблема.

Можда се ипак нешто може учинити у будућности.

Најпре би требало препознати проблем. Изанализирати га, развити стратегију… Можда је све то могуће. Упорношћу. Систематски, полако. Један по један. Сетимо се Немаца. Сетимо се Кинеза, тих вредних насмејаних, скромних људи којих је све више око нас…

Можда се не мора бежати од проблема, већ се ухватити у коштац са њима. Јер, проблеми су саставни део живота, свуда, у сваком друштву. Од њих се не може побећи.

ne Komentari

Opširnije

IZGUBLJENA BLAGA SAVAMALE / Stevan Kojić

IZGUBLJENA BLAGA SAVAMALE / Stevan Kojić

5 – 25. oktobar 2013; Otvaranje u subotu 5. oktobra u 19h

Galerija Treći Beograd

 

Projekat Izgubljena blaga Savamale se zasniva na iniciranju bio/tehno-muzeološke zbirke sačinjene od fiktivne kolekcije elektronskog otpada (tehno-objekata) i živih organizama (bio-objekata) navodno pronađenih na „lokalitetu“ Savamale.

Polazeći od samokritičnog odnosa prema dosadašnjim site-specific, in-situ i eko-art praksama uz autoironični pristup i angažovanje uobičajenih „metoda istraživanja“ datog mesta, dobijene istorijske, socijalne, geo-političke i tehno-biološke informacije se transformišu u nove sintetičke forme. Kroz subjektivni doživljaj okruženja, spekulativno se nagoveštava jedno moguće/nemoguće stanje u paralelnoj sadašnjosti ili budućnosti.

Savamala, kao vitalno saobraćajno, trgovinsko i kulturno-umetničko odredište zasićeno arhitektonskim, umetničkim i socijalnim eklekticizmom, logično postaje potencijalni mikro model futurističkog megapolisa.

U imaginarnom post-apokaliptičnom dobu, odbačeni objekti (pronađeno blago Savamale) postaju aktivni subjekti tehno-bioloških struktura novih virtualnih svetova.

Za više o događaju, posetite Facebook event.

-

Stevan Kojić je rodjen u Kikindi 1973. godine. Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na vajarskom odseku. Docent na katedri za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu. Izlagao je na sedam samostalnih izložbi u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Ljubljani, Bukureštu i na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za više informacija o umetniku, posetite http://www.stevankojic.com/.

ne Komentari

Opširnije