O nama

 

 

 

 

 

 

 

 

Treći Beograd kao sinteza fizičkog i mentalnog prostora, odnosno kao kolektivna strategija i mikroutopija grupe umetnika, prestala je da postoji u tom obliku krajem 2013. Tada je iz grupe izašao umetnik Selman Trtovac. Nekada fizički deo mikroutopije (galerija na Dunavu) početkom 2014. prerasta u heterotopiju ISSU Perpetuum Mobile.

___________________________________________________________________________________

Istraživačka stanica za savremenu umetnost Perpetuum Mobile (pre toga galerija NUA Treći Beograd) u Beogradu je heterotopija (od gr. hetero – drugačije i topos – mesto).

Mišel Fuko je u ranoj fazi (1967) njegove filozofije kratko koristio taj izraz za prostore ili mesta koja rade po svojim specifičnim pravilima. Fuko pretpostavlja da postoje mesta koja odražavaju društvene odnose na određeni način, tako što ih reprezentuju, negiraju ili izvrću. Heterotopija Perpetuum Mobile u Beogradu je dakle pravo, funkcionalno mesto, ugrađeno u društvenu strukturu, a istovremeno i simbol istinski ostvarene utopije u kojoj se reprezentuje savremena umetnička praksa.

Društveni smisao ovog mesta je u tome što ono odslikava princip ne-statičnosti, ono se konstantno menja. Ispitativanje značenja pojma heterotopije u umetnosti se odvija kroz diskurzivno analitički pristup u umetnosti i kroz razumevanje heterotopije u kontekstu konstantnih društvenih promena.

_________________________________________________________________________________

ISSU Perpetuum Mobile (ranije Treći Beograd) kao mentalni i fizički prostor umetnosti

ISSU Perpetuum Mobile je misaoni i fizički prostor, deo umetničke strategije i praktična implementacija određene strategije ponašanja umetnika Selmana Trtovca. Ona se mentalno nadovezivala na tezu Alana Badjua o događaju kao definiciji autonomnog utopijskog prostora, odnosno kao prakse umrežavanja savremenosti.

Fizički prostor ISSU Perpetuum Mobile se sastoji od galerije kao centralne prostorije, kluba, biblioteke i rezidencijalnih prostorija u kojima će se održavati predavanja i radionice. Dvorište ISSU Perpetuum Mobile je, takođe, zamišljeno kao otvorena pozornica za odvijanje različitih umetničkih dešavanja.

_________________________________________________________________________________

ŽIVOTNI CIKLUS MALE UTOPIJE

KAKO JE HEROJSKI PROPALA KONKRETNA UTOPIJA TREĆI BEOGRAD

„Prepoznao sam se u Vašoj metafori „Becketovska upornost“. Čini mi se da je ta metafora ostala kao jedina pokretačka sila za jednu moguću utopiju, mikro utopiju. Utopijska projekcija u kojoj radimo, mislimo i živimo (mislim na Umetničku zadrugu Treći Beograd), se između ostalog zasniva, paradoksalno, i na misaonom, istorijskom, poetskom i geografskom kontinuitetu sa utopijom u kojoj ste i Vi dejstvovali. Svestan sam da je utopija uvek osuđena na propast, ona je od samog početka bila nemoguća. „Becketovska upornost“ ipak omogućava da se neminovni kraj odloži, i da se u tom odloženom vremenu do kraja projektuje jedan kolektivni ali i lični san o boljem svetu od ovoga u kome sada živimo. Taj privremeni paradoks, periodi u kojima osećamo da učestvujemo u nečem neobičnom, za mene predstavljaju konkretnu utopiju za koju vredi propasti na kraju. Moj profesor Klaus Rinke je imao običaj da kaže, herojski propasti.“

Odlomak iz korespondencije Josipa Vanište i Selmana Trtovaca

U ovom tekstu se ne razmatra pitanje unutrašnjih neprijatelja umetnika Trećeg Beograda, niti pitanje karaktera. To su pitanja sa kojima se svako za sebe mora suočiti. Ovde se razmatraju pitanja umetnosti, vizije i strategije. Mida Belančić je u svom tekstu o heteroutopiji, inspirisanim Trećim Beogradom, uporedio umetničku zadrugu 3BGD sa prizorom iz filma Vitorija de Sike “Čudo u Milanu” gde se bednici tiskaju oko jednog zraka sunca koji se probija kroz oblak, ubrzo zatim taj se zrak sunca premešta par metara dalje, svi trče ne bi li se još malo ugrejali. Na kraju taj zrak sunca nestaje. Pitao sam se zašto je taj iskusni mislilac izabrao baš taj deo filma i uporedio nas sa bednicima koji se tiskaju pod zrakom sunca!

Značenje reči utopija je ne-mesto ili mesto koga nema! U izvesnom smislu činjenica da je takvo (ne)mesto ipak neko vreme postojalo, na levoj obali Dunava u Beogradu, predstavlja paradoks. Utopije su uglavnom misaone konstrukcije, projekcije ili zamisli, ovde se radilo o umetničkom eksperimentu sa namerom da se ispita mogućnost značenja pojma konkretna umetnička utopija, odnosno njene implikacije na društvo. Sve je počelo pre četiri godine kroz udruživanje grupe umetnika oko zajedničke strategije koja je podrazumevala i neophodnost da se oformi umetnička zadruga, nehijararhijska organizacija, koja funkcioniše po principu nekadašnjih poljoprivredenih zadruga. Zadruga je od početka odavala utisak toplog mesta, koje pruža osećaj sigurnosti, ublažava egzistencijalni strah i daje dodatni smisao pojedinačnim umetničkim pozicijama unutar grupe. Moj doprinos ideji (za-druga)rstva je bila i zgrada galerije, realni prostor, odnosno mogućnost bezuslovnog korišćenja tog prostora. Zgrada je predstavljala bitan element zajedničke strategije, koji je definisan kroz pojam fizički prostor utopije. Misaoni prostor utopije, drugi element zajedničke strategije, odnosno konkretne utopije su stvorili umetnici (Anica Vučetić, Olivera Parlić, Sanja Latinović, Marina Marković, Radoš Antonijević, Milorad Mladenović, Marko Marković, Ranko Đanković, Veljko Pavlović i Selman Trtovac), sanjajući tako o boljem svetu. Taj svet je trebao da bude pun topline, razumevanja i ljubavi. Danas mogu reći da se to ponekad i osećalo! Kao posledica takve strategije je nastao niz kolektivnih umetničkih radova i interakcija sa mnogobrojnim umetnicima sa naše i međunarodne scene. Zato sada zaključujem da je utopija Treći Beograd uspešan eksperiment koji je herojski propao.

Utopije po pravilu ne propadaju zbog ideje, nego zbog ljudi i okolnosti u kojima se neka određena ideja razvija. Utopija jede svoju decu, isto kao i revolucija! Iz tog razloga je bitno da utopija završi svoj živnotni ciklus na vreme, upravo da ne bi upropastila svoj prethodni život.

Znao sam od početka da je društvo u kome živimo prošlo kroz dramatičan period, koji ga je izmenio, izvitoperio. Zlo je postalo relativno, ljudi su zaboravili da jasno razlikuju šta je dobro, a šta zlo. Zaboravili su mnoge vrednosti koje su generacijama pamtili. Zaboravili su i sposobnost da se stave u poziciju drugog, postali su u većini sebični, samoživi, lenji i beskrupulozni. Nasilje je sveprisutno. To vidimo svakodnevno, primera radi, u saobraćaju, ili na stadionima. Ubice, razbojnici, lopovi i ostale protuve su postali heroji.

Jedini način na koji sam mogao da reagujem, i da barem malo doprinesem da se takav svet promeni je bio kroz jezik umetnosti. Suprotnost sveopštoj društvenoj hipokriziji, ne samo lokalnoj, je bila dovoljno radikalna osnova za razmišljanje o umetničkoj strategiji. Na toj osnovi, mogu reći etičkoj osnovi, sam kasnije i osmislio strategiju, ne samo ličnu već i predlog za kolektivnu strategiju. Pažljivo sam odabrao, a onda i pristupio određenim umetnicima, objasnio sam im karakter predloga umetničke strategije, a oni su taj predlog velikodušno prihvatili. Tako smo kroz dijalog počeli da razvijamo strukturu zajedničke konkretne utopije.

Strategija i aktivnosti Umetničke zadruge Treći Beograd su detaljno dokumetnovani i obrazloženi u dve male knjige, zato na ovom mestu nije neophodno nabrajati sve ono značajno što se dešavalo u prethodnom vremenu. Život te zadruge je imao čvrstu unutrašnju logiku i tok. To podrazumeva strategiju koja sadrži fizički i misaoni prostor, konstantnu umetničku aktivnost (pojedinačnu, grupnu i umrežavanje). Životni ciklus zadruge je imao sve elemente koji karaterišu život i na kraju programirani kraj, odnosno preobražaj. Merač vremena koji odbrojava, koji je u prenesenom smislu predstavljao umetnički rad za sebe, je već odavno postavljen na sajt Trećeg Beograda. Bilo je logično razmišljati na koji način životni ciklus, ili možda prvi u nizu ciklusa Trećeg Beograda treba da se završi i šta posle toga? Trebalo je u strategiju ugraditi mehanizam koji ne dopušta da se utopija pretvori u svoju suprotnost, u opomenu za druge da je sam pokušaj utopijske projekcije osuđen na potvrdu već postojeće hipokrizije. Mehanizam koji bi to sprečavao bi mogao biti u cikličnom samouništavanju, nakon čega bi se otvarala perspektiva ponovnog građenja!

Konkretan razvoj događaja, koji je označio neophodnost restrukturiranja, želim da ilustrujem kroz jedan primer, kroz umetnički rad, kolektivni performans, Poslednji san kako ga je nazvao umetnik Veljko Pavlović, vajar-posmatrač. Taj rad je bio upravo okidač za prevremeno, a već ranije planirano preispitivanje umetničke pozicije, unutrašnjih odnosa i same strukture zadruge Treći Beograd. San koji smo “besprekorno” izveli u galeriji Mlin u Švarcauu pored Graca, tokom oktobra 2013. godine bi se površnim posmatranjem, u formalnom smislu, mogao smatrati jednom uspelom slikom. U suštini se taj događaj pokazao kao poslednji element u već pomenutom životnom ciklusu utopije Treći Beograd! Dokaz tome je reakcija domaćina koji su nas najpre pozvali da izvedemo taj rad, platili nam da dođemo, pripremili se i želeli da sa nama sanjaju, a onda uprkos toj njihovoj nameri i želji, oni su neposredno pred početak performansa od toga odustali. Oni dakle nisu sanjali sa nama! Doživeli su, kako su rekli, našu umetničku aktivnost kao nepristupačnu i samozadovoljnu. Sledećeg jutra, nakon buđenja se osećala velika tenzija i nervoza. Žurilo se dalje, jer mi smo naš deo odradili! Upravo takav odnos prema sopstvenom radu, bez dovoljne kritičke refleksije, je pokazatelj ili možda u našem slučaju bolje reći, nagoveštaj procesa koji podmuklo menja karakter početne umetničke namere i pretvara ga u cinizam. Kada kažem cinizam mislim na tipičnu postmodernu krilaticu anything goes, a ona, po mom mišljenju, predstavlja suprotnost početnoj umetničkoj nameri Trećeg Beograda. Setio sam se reči umetnika Martina Krušea “Ja biram svoj zadatak sam” izgovorenih na parkingu ispred Mlina, koje je izgovorio opraštajući se od nas pred put za Beograd. Taj njegov iskaz je u stvari značio, svako je odgovoran za sebe, uprkos kolektivnoj strategiji, i svako plaća cenu sopstvenih odluka, dobrih ili loših. Bilo je neophodno delati! Ali kako? Problem se ogledao i kroz borbu za dominaciju u grupi koja je bila projektovana kao nehijararhijska. Ta borba, međutim, u našem konkretnom slučaju nije bila definisana kao borba, niti je bila transparentna, pa stoga se nije mogla pretvoriti u pozitivnu energiju, u umetnički iskaz. To ukazuje na strukturalni i organizacioni problem, odnosno na to da postojeća struktura nije mogla da omogući neutralisanje unutrašnjih antagonizama.

Nadao sam se da će preispitivanje odnosa proizvesti preobražaj i da će grupa u postojećem obliku, ili barem pod okriljem postojeće metafore grupe, dobiti novi ciklus, novo vreme za rad. Većina je tvrdila da je sve u suštini dobro, i da problem leži u nesporazumima, u različitim čitanjima napisanih reči i postupaka pojedinaca. Kako naivno ili možda licemerno!? Napisao sam na posletku javno da sam umoran i da više ne verujem u utopiju u postojećem obliku i da sam odlučio da izađem iz grupe. Odmah nakon toga sam se zabrinuo, da možda nisam preterao, da je možda to suviše brzo i radikalno. Jesam li siguran u sopstveno čitanje procesa, verujem li da znam šta vidim?

Činjenica da je od početka postojao izvestan disbalans u radu, energiji i vremenu potrebnim za osnovno funkcionisanje utopije nije bila sporna. Takav disbalans je tipični kliše, a takvih pojava ima bezbroj. Uprkos tome ta činjenica nije predstavljala važan element u analizi situacije. Mislilo se da je dovoljno u grupu dovesti neke nove ljude, poželjno mlade, obrazovane i sa puno energije. Taj neko bi dalje radio ono što drugi ne žele ili ne umeju i sve će biti po starom. Grupa je u prepisci naginjala stavu da se misaona i oragnizaciona struktura Trećeg Beograda po svaku cenu mora sačuvati i da se mora nastaviti sa radom, jer zadruga pokazuje dobre rezultate, uspešna je u izvesnom smislu. Ja sam zastupao tezu da sve treba srušiti i ponovo praviti. Upravo je utisak “uspešnosti” najveća opasnost koja lako vodi u oporuno stanje svesti.

Jedan od ključnih umetnika, osnivača zadruge Treći Beograd, je čak u toku interne rasprave napisao: “…kao što nam nije trebala ni galerija koja je na kraju postala teg koja nas vuče na dole, jer niti imamo načina da je dovršimo niti možemo u harmoničan odnos da dovedemo lično i zajedničko”, a to predstavlja suprotnost svemu onom što je napisano u poslednje dve knjige, a u vezi je sa strategijom zadruge. Ta rečenica je uklonila svaku moju sumnju da sam možda pogrešio u analizi. Pitao sam se dalje kako je moguće misliti da je duh moguć bez tela, kako da softver radi bez hardvera i kakva je to konkretna utopija koja nema mesto (topos). Očigledno je bilo da imamo nespojivo različite stavove o prirodi i funkciji galerije, o ulozi tog mesta u umetničkoj strategiji zadruge, o shvatanju značaja mesta u ideji konkretne utopije. Ja sam galeriju shvatao kao pojedinačni bezuslovni doprinos nehijararhijskoj strukturi zadruge u cilju ranije utvrđene zajedničke strategije, a nikako kao element koji predstavlja uzrok ne-harmonije. Ekstremnost situacije je na površinu izbacila, sve slabosti strukture. Naši unutrašnji neprijatelji: slabosti karaktera, strahovi, ambicije, kompleksi, samoljublje, zavist, lenjost i nemarnost, sve to zajedno prožeto cinizmom, su preobratili dotadašnje bliske saradnike, skoro prijatelje u ljute protivnike.

Rešio sam da nakon izlaska iz grupe napravim potpuno novu strukturu, sa potpuno novom umetničkom strategijom, a poučen iskustvom u radu sa Trećim Beogradom. Moj odlazak će u svakom slučaju primorati grupu da se promeni i oslobodiće je mog viđenja stvari, što naravno daje novu perspektvu i ostatku grupe. U suštini od jedne strukture nastaju dve! To ne mora biti loše. Naprotiv! To otvara mogućnost za saradnju na jedan novi, asimetrični i fleksibilan način.

Rečenica Borisa Grojsa napisana u toku diskusije, da ako umetnost želi da postane samostalna, umetnik mora da postane institucija mi je zazvučala veoma logično. Pomislio sam tada, pa da! Utopija možda može da funkcioniše na nivou pojedinca. Ta misao je omen koji sam čekao. U toj rečenici se nazirala dalja perspektiva za razvoj nove umetničke strategije. Ustrojstvo u kome je umetnik pojedinac institucija, u prenesenom smislu reči, a pod pretpostavkom da je ishodište utopija, bi omogućilo jasne odnose sa drugim umetnicima, sa potpuno različitim pozicijama, poetikama i strategijama, čije ishodište bi opet bilo utopijsko. Misaoni i radni procesi bi bili vremenski precizno određeni. Oni bi uvek bili tematski ili koncepcijski ograničeni, privremeni, brzo promenljivi i na taj način vitalni!

Selman Trtovac, Beograd, 10.11.2013.